Тысячи
литературных
произведений на59языках
народов РФ

Родные окна

Автор:
Николай Зайцев
Перевод:
Анастасия Афанасьева
Перевод:
Наталья Ишкина

Omat ikkunat

 

Pitkän meččymatkan astuttuu ristikanzu seizoi pellon piäs. Iel oli niitetty ligakuun harmai sumuine peldo, kuduan reunas mustannu huamotti heinysuabru. Vaste nygöi häi tundi ičessäh väzynyöt jallat. Piäs pyörähtih mieli istulduakseh suabran reunah huogaittamah jalgoi. Ga pellon tagua oli jo oma hieru, oma kodi. Se kučui, vedi pertih. Ristikanzu seizoi duumissah. Kus lienne sydämen pohjal vie eli varavon tundo: „Mitus aigu on tänäpäi tiä?“ šupetettih hänen huulet.

Harmuah, pienen pakkazen ehtytumanah uponnuh suuri peldo, kuduan ies häi nygöi seizoi, mustoitti Luadogan rajattomua järvie. Sen nägö nostatti ristikanzan syväimes arbuamattomua, tundemattomua vierastu vägie, hos peldo oli tuttavu vie lapsusaijas. Pellon harmuas kuolemattomas vallas nouzi se samaine, kui mennyt kerral, buitegu tuttavu iäni: „Minä olen tänäpäi vallalline, hengästellen šupetti ristikanzale peldo, — minä tänäpäi ižändöičemös tiä, a sinä... Sinä pie huoldu elokseh niškoi, ku ei kuolta“. Nengoine peldo andau ainos viluu, se on igävembi da atkalambi, migu Luadogan järvi. Luadogu pöllättelöy dai armastau, kohizou kaikkeh iäneh, kaččou rannat, mečän dai taivahan, kudualpäi myös tuulahtah igäine valdu — vieras meile... Nygöi muuttumatoi igävy peldo hengittäy jygieh da konzu kuundelet sidä, se vie syvembi tungehez ristikanzan syväimeh, ku myö olemmo ihan pädemättömät. Jygei on tänäpäi eliä ristikanzal tiedäjen, ku huomei igälangu voibi katketa, vaigei on hänel kestiä kylmy, žiälöimättäh ristikanzah suunnattu ludan huoli; sen huoles ei yksi ristikanzu, täyzi rohkiedu da ruaduo, ole pokorinnuheze dai sammunuh sen kylmän valdoimen väin al. Hänen hengi pabeloittau da varuau, häi tiedäy, ku äijät voijah hävitä täs muailmas da sih ei ole huoldu ni pellol, ni Luadogan järvel.

Ga nygöi häi on tuttaval pellol. Varavon vastaine ihalmo valdai syväimen. Hänen mieles uvvessah elävyttih net endizet rohkiet duumat dai hommat, eloksen ruavot, muutokset. Syväimeh tuli varmus, nygöi on omal mual, tänäpäi tiä häi uskou omah kuččumukseh, omah vägeh. Häi luadii askelen kodihpäi.

Viiziseinäzen taloin oččuikkunas oli tuli. Karasinlampan pehmei valgei bumuaguverkolois läbi langei taloin pihah. Häi muhahtih. Tämä tuli lämmitti syväindy. Häi oli ozavu. Kahten päivän matku kodih oli lunnastettu. Ikkunois ei nägynyh nikenen kuvahastu. „Varmah ollah ildazel peräpertis“ šupetti ičelleh. Nämmä hil’l’azet sanat poltaldettih hänen syväindy. Korvis kuului raudazen pal’l’an jyskytys.

Ristikanzu seizoi tuuhien tuomivičikön tagan, kudai kazvoi ihan vongan rannas. Mustu syvysvirdu painoi jyrkiä randua. Kuului, kui vongas erähiči bul’kahtelih vezi.

Kahtes ikkunas hänen ies oli oma tuli. Matkuväli oli vai randuogrodu da dorogu, vajai sada metrii. „Olen oman koin rinnal“, uvvessah muhahtih häi.

Kaksi vuottu oli kulunuh, kui jälgikerran häi seizoi täs kohtas. Nygöigi, kui mennyöl kerral, tirpajen pideli syväimen bauhua, kyzyjen ičelleh: „Myösgo minä olen täs, kahten harpavuksen piäs omas kois, kui ollah sie.. da ei sua avata omua ustu, harpata pertih kynnykses piäliči, ei sua kirrata — Van’a, Mašoi, Klašoi, Mapoi, In’a.“

Hänen pardaččurozil oli kylmähtynnyh muhahtus. „Da! burahtih ičelleh, — tämä on meijän tämänpäiväine elos, tämänpäiväine tozi. Muuttuu aigu, muuttuu poliitiekku, pidäy tirpua kodvaine. Roih aigu, tulen kodih, omale rannale. Agu toven ajatella... Ongo midätah kummallistu sih niškoi, gu ristikanzu peitoči tuli omah hieruh nägemäh omua kodii. Tiä on hänen pereh dai elos. Hänen sija on tiä — Riipuškalan hierus. Mi äijy on tiä ruaduo, mi pidäy nostua uuttu muadu, kylviä vil’l’ua, vai pidäy vuottua“, kai tämä vilahtih mieles.

Ristikanzu syvembäh tungiehes tuomivičikköh, ku parembi nähtä ikkunat. Hänen silmät vigluttih ikkunas toizeh, vuottajen, konzu kudamantahto lapsen kuvahaine vilahtah ikkunan tagan. Joga kerdua, ku ikkunas ozuttih kentahto, hänel salbai hengen. Silmät porattih pimiedy. Oli pimei da tuman, bumuaguverholois läbi ei voinnuh arvata, kudaman lapsen kuvahaine oli. Ristikanzu yksimielizesti harpai ogrodas poikki, painui aijan tuakse, ku parembi arvata lapsen kuvahaine.

Dorogan harmuas pimies kuului pagin. Kaksi nuordu tyttyö läheni dorogua myöte. Tytöt, hil’l’akkazeh paisten, azetuttih koin edeh. Yhten heis häi tunzi. Se oli vahnembi tytär Mašoi. Mielettäh häi nosti piän, ku parembi nähtä tyttären rožat.

Tyttölöin nagro havaškoitti händy: „Aiga töhlö olen! pyhkijen higie očaspäi, čakkualdi iččie. Häi järgieh painui aijan tagua muassah. — Näikös, kui kebjieh voit hävittiä valpahuksen. Ku kolme vuottu olla rauhas, äijäl rubiet luottamah omah ozah. Vot nenga voibi sattuo hädä, välähtih mieli piäs. — Olgah, olgah... liijoitella ei pie. Kai on hyvin. Tiijän, kui pidäy vediä iččie täs tilas. On pimei, hyö ei nähty minuu“.

Tytöt prostittihes.

Häi uvvessah painui tuomivičikön tuakse. Korvis jatkui hillenemätöi Mašoin čilakku nagro.

Kaiče, ihan ikkunan edeh azetui hendozen lapsen kuvahaine, pidäjen käis kniigua. Hänel salbai hengen. Kuvahazes arbai nuoremban lembityttären. Abei šupetus levii pimieh: „Mapoi! Mapoi-rukku... Kui sinä, kukkaine...? Tata on täs, ga en voi avvuttua ni mil... olet vie nuori, silmälpiettävy“.

Atkal kynzii mieldy. Minuutan heikkovus otti händy käzih. Häi opii vagailla iččiedäh, gu voishäi vilahtuakseh kodih, nygöi on pimei. Dorogal nikedä kävelijiä. Ga toine, järgieh nossuh vastaine mieli nuaglai hänen jallat muah kiini. „En sidä azu!... Parembi olis jättiä sen sijan In’ale migi merki, hos kylyh panna pualičale veičen huodru, kuduan In’a tundou hyvin, ku on mennyh kolme vuottu da In’a ei tiijä hänes nimidä. Ei tietä, ku nygöi häi on täs, omien ikkunoin ies, ku on terveh, ku kai tässäh on olluh hyvin“. Häi hengästih, puri hambahat. „Täl kerdua ei jätetä nimidä! Agu vie talutetah In’a NKVD:h, kuulostellah lapsii, hoksai häi, — ei sua tiediä, mittuine tänäpäi tiä on aigu. Se voit koiduo kaikile heile pahoi.“ Nygöi häi ni hetkie ei arbailluh, kestänöygo tämän elämyksen. Häi oli hermoilluh, ga luja ičes. Hänel täydyy mieldy lähtie iäres, tieduo jättämättäh.

Pihaveriän avaitettavu kol’ču kolahtih. Veräi avavui. Pordehile seizatui nuori mies, kačahtih čurah-toizeh. Häi tunzi Van’a-poijan. Opii terendiä silmät, gu parembi pimies nähtä poigua. Syväin tagoi. Hänen huulet ičepäiviidäh avavuttih — oli jo kirrata Van’an nimen, gu toine vastaine mieleh nossut vihi kieldi sen. Häi puri huulet. „Ei! Ei sidä pie luadie! Minul sih ei ole valdua!“ Tuttavu kuvahaine kiändyi randahpäi, kačoi kohti häneh. Häi tahtomattah jävähtih. „Tiä vičikös on pimei, ei siepäi näi nimidä“, rauhoitti häi iččie.

Hänen ajatukset kiänyttih Van’a poigah: „Mittuine häi nygöi on? On jo igiä 18 vuottu. Nygöi hänen hardieloil on kogo kodi, häi on taloin ižändy.. Hänel on kylläl talois ruaduo“.

Toiči In’a, buitogu muga, virkoi: „Van’a on sinuhes, ihan moine gu sinä, tarkah luadiu kaiken, mih ottahes„. Silmil kaččojen arbuan, gu taloin pidäy käzis — kylyn veräi on uuzi, aijan jogahine seiväs on kohti pystys, randupordahat on luajittu uvvet. Terväh, terväh iče tulen kodih, menöy vie vuozi, ga ei sidä enämbiä. Ajattelen, aijat on jo alettu muuttuo. Terväh minä näin sen, mih rahvas uskotah. Tänäpäi olen ozavu täl pimiel ehtäl, olen ozavu sil loittozel strašnoil ehtäl“.

Kaiken ymbäri kačottuu, häi arbai, gu kodi, kyly, ogrodu ollah kunnos. Buitogu In’an pagin kuului hänen korvis: „Älä huolehta meijäntäh. Myö olemmo tervehet, vahnembat tytöt ruatah. Erähil on äijiä jygiembi. Meil talois on mies. Minä tiijän varmasti, gu sinä nikonzu et hylgiä omua randua, omua perehty“.

Heldynyh häi muhahtih: „Olen varmu, gu In’a uskou, gu olen elos, tulen kodih gu vai se paha aigu menöy siiriči. Sikse minä seizon uvvessah täs, toimivičikön tagua, omien ikkunoin ies.“

Häi vuottau žiäleimättäh aigua, konzu tuli sammuu ikkunois, vaste sit lähtöy iäres. Nygöi žiäleimättäh andas hengen, gu avata oman pertin uksi, harpata kynnykses piäliči, kirrata lapsien nimet... Da hänel pidäy lähtie iäres. Häi on varmu sil, gu häi luadiu muga.

Herkänny olles syväimes häi havahtui. Ni minuuttua ei häilähtelei, gu kestäy tämän tuskan. Häi oli liikutunnuh, ga varmu ičes. Hänel täydyy kylläl tabua, gu lähtie iäres.

Kogo elos vierahal mual kovendi händy da valmisti sih, gu vois kestiä liikutukset, konzu net tullah tiedämättäh edeh. Häi sil oli ozavu.

Nengomat ajattelukset kypsettih sydämes da häi muhahtih, tämä on vie sidä samastu aigua. Ihan sidä samastu yödy, kudai tapahtui kaksi vuottu tagaperin, konzu enzi kerran tuli täh kohtah, vičikön tuakse. Silloi ikkunois myös oli tuli. Vai sinny ligakuun yönny oli suurembi pakkaine.

Toizen ikkunan edeh azetui ruavahan ristikanzan kuvahaine. „In’a!“ burahtih häi. Hänen huulet särähtettihes muheloittajes. Syväin lekahtelih, buitegu ähkii händy kodih. Rungah tuli palavu vire. Häi puristi huulet. „Jo kolme vuottu yksinäh“. Myös syväin ähkiäldi, häi abevui. „Tämä on lemmenigävy... da... kui himoittas painua ryndähile oma. Mieli kučui, ähki kodih. Sinne! Omah veriäh! Pertih!...“

Tuli viirii toizeh kahteh oččuikkunah. Kaksi kuvahastu tuli ikkunoin edeh. Toine oli Klašoin kuvahaine. „Viertäh muate, jo on myöhäine aigu. Tytöt muatah gorničas. Arbuan, Van’a-poigu maguau peräpertis minun sijal.“

Häi hengästih, heityi polvilleh da sanoi: „Spuassu Syöttäi, kaikkii puutui nähtä, kačo da vardoiče heidy. Anna heile tervehytty da turvua. Aja iäres J’udan valdu. Arbuan, gu heile kai menöy hil’l’akkazeh“, ristijen omua kodii, silmih nostih kyynälet.

Häi muhahtih kyynälis läbi dai mustoitti sidä samastu enty-yödy, konzu enzi kerran, kolme vuottu tagaperin, seizoi täs samazes kohtas randu tuomivičikön tagua. Muga silloi oččuikkunois sammuttih tulet. Muga silloi, heityi polvilleh, ristii koin, pakičči Spuasal tervehytty da turvua perehele da koile dai lähti iäres, muga luadiu tälgi kerdua. Lähtöy nägemättäh lapsii dai In’ua, jättämättäh viestii käymizes. Händy rauhoitti se varmus, ku In’a tiedäy dai uskou, gu häi on elos. Gu muudu viestii ei ole tulluh tässäh. Mugahäi vakusti In’a silloi lähtijes. Ga nygöi In’a ei tiijä, gu häi tänäpäi on täs, omien ikkunoin ies, kahten harpavuksen piäs omas kois. Häi andas puolen elostu, gu avata oman pertin uksi da nähtä lapsii. Ga pidäy lähtie iäres muga. Häi lähtöy! Ni minuuttua ei arbaile, ku kestäy tämän käymizen elämyksen. Häi oli huolestunnuh, ga varmu omas ičes. Hänel täydyy tabua erota omas pihaspäi. Hänen rakkahuon paras minuuttu, kuduadu vuottau, tulou vaste sit, konzu avuau uksen omah pertih jälles muailmal elettylöi vuozii. Häi ei voinnuh nikui arvata, gu se ozavu minuuttu loittonou vie vuozikse.

Tuli ikkunois sammui. Vaste nygöi häi tunzi nieglottajat jallat.

„Tämä nygöi täl kerdua„ — hengästih, kiändyjen jogehpäi. Vongas bul’kahtelih vezi. Mustas virras oli vägie. Jogi kulgi hil’l’akkazeh, varmasti. Hierun agjas se kiändih. Mutkan ies toizel rannal oli pieni taloi, kuduan ikkunas paloi valgei tuulut. Se elävöijen lekahtelih virran piäl. „Kiändäh eloksen virdu kui Anuksenjogi. Pavos da varavos rahvas ei ruveta elämäh. Et tämä aigu hätkie kestä!“ punoihes mieli hänen piäs. — Tänäpäi olen ozavu, ku lapset da In’a ollah tervehet, taloi on kunnos. Terväh nygöi iče tulen kodih, mengäh vie vuozi, ga ei sidä enämbiä, vie myö näimmö sen aijan, mih uskommo.“

Ottajen vallan kädeh tuohivičikön reunas, häi painui vezilabieh. Vies šl’obahtih kala. Häi kačahtih tuaksepäi. Mennyöt vuvvet harjaitettih olla varovazennu. Nygöi lähtijes kogo hänen valdu, dai hänen väit kohtistuttih yhteh — lähtie iäres nägemättäh. „Se on paras, midä minä voin luadie perehele.“

Häi astui hil’l’akazeh jogirandua myöte. Azetui, vie kerran kačahtih omah kodih. Ies oli Mikkozen oja, se virdai mečäspäi. Häi varovazesti nouzi dorogas poikki da heittih ojarannale, kudai vedi hierun kujole. Häi nouzi kujole, astui kujuo myöte pitkin askelin, aigu aijal kačahtelih bokkahtoizeh. Se oli vuozien aigah tulluh harjavundu.

Yksikai pidäy sanuo, ku häi oli verdynyh. Veri bauhai ohimolois. Kulkus oli kuivu komu. Juoksijat mielet punottihes piäs, niile ei nägynyh agjua. Yksi oli jugei, gu märgy šliäččylumi. Toine oli ku kezävihmu päivypastos. Jälgimäi vallan otti toine duumu: „Terväh tulen kodih. On äijy ruaduo. Tyttölöi pidäy vie opastua. Tänäpäi on vie vagavu aigu“.

Häi tunzi ičen väzynyönny, buitegu oli pitkän päivän ruadanuh jugiedu ruaduo. Ga atkalua ei olluh. Häi ližäi askeldu. Mieli matkal parani, syväin hil’l’eni. Midä loitombi häi astui koispäi, sidä kebjiembäh hengitti. Häi oli ylbei, gu voitti vaigien minuutan, voitti ičen, ylitti rakkahuon, kudai vaivai syväindy.

Kujo loppih. Ies oli yö da mustu meččy. Se lainoi peldodorogan dai kulgijan. Häi astui kebjieh, ravieh, buitegu mečänižändy andoi siivet.

Se samaine kolmen virstan meččydorogu toi händy Kutun niittylöile. Sie oli suuri heinysarai, kus tulen ies häi syöy nälgypalan, nukahtah kodvazekse. Vaste huondeksel häi jatkau meččymatkua Svirile, kus ruadau.

Häi istui sangiel lahonnuol parrel tulen ies kynäbrykset polvien piäl. Hengästynnyh pimien meččymatkan jälles, nosti piän da kačahtih heinysaruah. Sen läbiajettavat veriät mustoitettih suuren zvierin kidua. Oli ylen hil’l’aine, kylmy yö. Se andoi viluu da varavuo. Syväindy ahtisti kolmen vuvven tagaine lähtöehtän varavo. Täl minuutal uvvessah mieleh tuli kolmekymmenseiččemenden vuvven lähtendyehty. Nygöi tämä mieli ylen jugieh painoi händy: „Nygöi ihan täh tullah net „čornoin voronan“ miehet da otetah kiini tiä Kutun niityl, libo ammutah täh“.

Tulen halgo pričkahtih. Tuline hiilipala hyppäi yläh da pakui jalloin keskeh. Häi häilähtih tuaksepäi, oigeni, kohendi savakol kegälehet, tuli kohahtih palamah. Häi muhahtih da järgieh, buitegu niityn peitošnoi vägi kiändi ajatukset, toi händy ammuzih ozavih päivih da häi rubei mustelemah omua elostu. Ihan kerras mieles vilahtih lapsusaigu, jugei da hil’l’aine, täyzi tävven miehen taloinruaduo, lyhyöt pruazniekkuilot, gr’uuhukižat dovarišoin kel; sit tuli edeh nuori aigu, kiireh da vagavu, ruado kuučarinnu Kutun kupečestvas, puaksuh talviloil pitkät, ga vesselät regimatkat Piiterih; sit kazvoi edeh brihastanduaigu, ravei, vessel, kižat, jarmankat, kus löydi oman ozan. Se kirkkahannu kuvannu tuli edeh, se Anuksen Rastavan jarmanku, kudai toi heidy vastakkai piiteriläzen kauppumiehen palatkas. Muheloittajen mielihyväl hänel himoitti tarkah mustoittua sen jarmankan päivy.

Häi vastevai oli voittanuh kiistahajot da ylbienny käveli torguriädylöin myödäh, buitegu ozuttelen iččie.

— Moločču, gu voitit! ähkästih edeh muheloittajen In’a.

Häi nagrahtih:

— Se oli tiettäväine. Kutun kupečestvan hebozet, tiijät, ollah parahat! — ylbienny muheloitti häi.

Häi kačoi In’ua. In’a muheloittajen kačoi häneh. In’al piäl oli näbei tuluppaine, polan al nägyi sarafan, ommeltu „venetsianskois“ kangahas, a jallois valgiet kuatančazet, piäs kriemovoi kukal kirjattu šali. Kodvazen paistuu hyö hil’l’akazeh käveltih torguriädylöi pitkin. Kuului gramofonan pajo.

Kogo jarmankan uloi oli täböi tävvenny rahvastu. Tyttölöin parvet oldih gu kukkumättähät. Kai tämä kihiži, liikui, buitegu tansittih „kruugah“.

Musto juoksi ielleh eloksen juamua pitkin. Pereheslos, se oli jo täyzi kiirehty ruaduo. Vallanvaihto murdi kaiken eloksen: pidi duumaija jo toizin, pidi luadie toizet luonnokset, pidi avata uuzi elos, mitus se roih? Edeh vägivallal tungihes kolmekymmenseiččemenden vuvven srašnoi lähtöehty. Sen yliči mieli ei voinuh nikui hypätä. Se kivenny heittih nygöi syväimeh, särähytti rungan, vilu higi nouzi oččah.

Edeh tuli oma hämär peräperti. Häi vastevai oli tulluh linnaspäi. Turkii jaksamattah da kuvoteskušakkua kerittämättäh, seižoi peräpertis stolan ies da nosteli repun pohjalpäi syömisostoksii.

— Täs roih n’amuu kaikile tyttölöile vähäzin, sanoi hyväl mielel, heittäjen stolale pyörien mompansjevakkazen.

Silkeskie In’a karahtih peräpertih, paikku piäs kerinnyh, vabisten laski käin golbečale da jugieh heittih sen piäle. Lainoten kuivan komun, sanoi hil’l’akazeh:

— Čornoi... Čornoi voron!.. Se samaine Alavozen komendaturan mašin azetui Griišan taloin edeh. Nygöi Griiššua otetah..., otetah. Kui Natoi jiäy kolmen lapsenke? šupetti In’a.

Kului hil’l’aine kodvaine.

— Viego vähä otettih! duumis burahtih häi. — Midä nygöi ruatah? Ongo tolkuu täs elokses? Kerätäh prostoloi, oigieloi mužikkoi. Vietäh tantararuu, niken ei tiijä mistöi, kunne, mikse? Kenen käzi nygöi valdua luadiu?

Oldih myös vaikkani.

Yhtenjytys varavon jugei duumu painoi mollembii. Nikudai heis ei ruohtinuh sanuo toizele sidä sanua.

Pidäy sanuo, gu häi oli romantiekkuhengine, atkaloiččihes oman kolhouzan kazvuu. Sotsializman valdu kehitti kolhouzoin nouzemistu da häi oli varmu sil, ga nygöi on moine aigu, gu nämmä kolhouzat ollah se tulii hieruloin elos. Muudu täl aijal ei lövvy nimidä uuttu da sih pidäy uskuo, andua oma nero dai vägi. Vai annettas välliä.

“Istuo tyrmäs oigies dielos, kudamua ruat, kudamah uskot, se ei maksa nimidä. Olen jo duumainnuh yölöis sidä. Hävitä tiedämättömäkse da tundemattomakse en tahto. Minä en voi hyllätä omii duumii, en voi iäkse jättiä lapsii. Olen tulluh piätökseh:

— Lähten koispäi sikse pahakse aigua. Menöy kodvaine dai aigu muuttuu, minä tulen dai jatkan omuan ruaduo, sanoi häi vagavasti.

In’an silmih nostih kyynälet.

— Sinä ellendät — lähten minä, en lähte, yksikai pereh jiäy minuttah. Minuu otetah, se on nähtäväine. Minägi ruavoin kolme vuottu. Kutun kupečestvas, bohatoile. Sih heil on enzimäine dai tärgei viga.

— Kuibo myö rubiemmo sinuttah? kaččojen itkusilmin kyzyi In’a.

— Roih jygei, ellendän, ga taloih jiäy Van’a-poigu, häi on vie alaigäine, händy taki ei koskieta, toizil on vie pahembi, sanoi häi silmät kastunnuot. — Minul sežo roih jygei vierahal mual. Aigu on hyvä opastai, ga se tappau meidy opastujii. Minä en voi alevuo sih, se on sellitetty. En lähte pagoh. Tämä ei ole pagenemine. Nygözel aijal minul ei ole muudu keinuo panna vastah, gu tämä minun piätös. Tämä on yksi da jälgimäine pieni nadeikku täyttiä omat eloksen pluanat. Arbuan, gu tämä aigu menöy ylemiče. Minul on tämä kerdu. Tulen kodih. Jatkammo elostu.

— Nygöi kenbo midätahto voi panna vastah. Hierulazet paistah keskenäh puolinazil sanoil, puolisti händy In’a. Mi perehty ollah kibiet tämän varavon vallas.

— Kuibo nygöi... yödy vaste? itkusilmin kačoi In’a.

— Tiijän kunne pidäy piästä! On kus olla yödy! Tiijän kunne azetun! burahtih häi.

— Toinah et lähte, jiät... Toinah sinuu ei oteta... Onhäi Anuksen Sovietas rešitty panna sinuu kolhouzan predseduateläkse. Tietäh, gu sinul on kijua, sinä tunnet kolhouzan hoz’aistvan. Pidäyhäi kolhouzah predseduatel’.

— Heile ei pie predseduatel’ua. Nygöi on moine aigu, gu ristikanzua ei pietä niminny. Heil on kebiembi kerätä rahvahii tyrmäh, migu parandua heijän elostu. Hyö nakažitah viärät dai oigiet.

Kuului In’an hengästely.

— Kenbo on kois? hil’l’akazeh kyzyi häi.

— Yksin Mapoi, lugou suarnukniigua.

— Älä kuču händy, anna lugou oigei hengyt. Nygöi musta, sanot lapsile, muile da heile, gu lähti huondespäiväl linnah da tässäh vie ei ole tulluh kodih, gu et tiijä nimidä. Sanot vai yhty sidä. Jesli muudu minuh näh — tulou viesti, šuppetti häi.

— Kačo da vardoiče Jumaloini, hengästih In’a.

Häi rubei raviezeh keriämäh reppuu.

— Nygöi ei ole aigua šeikuija, häi muhahtih kyynälis läbi. — On jo selgieh keskenäh sovittu, gu minul pidäy lähtie. Annan sanan omas ičespäi, gu tulen kodih gu vai aigu andau. Usko In’a-rukkaine! Vai usko! Vuota kodvaine, aigu muuttuu varmasti!

In’a tartui turkin hiemaih kiini, sebäi käil, risti hänen silmät da burahtih: — Pie mieli piäs da valdu ičessäs da musta meidy, musta kodiidas! Proššai, omaine! Mene Jumalan nimeh!

Häi heitti repun selgäh, kuabai pualičalpäi huodruveičen, spičkat, tabakkuhuavozen da painui uksele. Ukses juohatti:

— Vardoiče lapsii da iččiedäs!

Oman koin tagaveriän salvattuu, häi kačoi ligakuun pimieh peldoh. Ies oli tundematoi dorogu, tiedämätöi elos, ga oli usko parembah tulieh elokseh.

Istujen tulen ies, duumu tuli agjah. Se toi händy täh kohtah, kus nygöi istui.

Oli jo huondestyö. Häi heitti saruan yličelpäi kaksi aijastu, yskän heiniä, pani aijaksien agjat tuleh, heinät bokkah. Nälgypalan syödyy, häi painoi sellän lämmiä partu vaste da nukahtih.

Huondes jo huamistui. Tuuli juokseldi niittylöi pitkin. Heinusaruan levon piäl valgeni taivas. Havačunnuh unehine harakka heittih levonpiäle da rubei hačattamah, buitegu pagizutti händy. Häi nouzi, taputtajen jalloil sammutti tulen. Nosti repun olgupiäle da hil’l’azeh lähti meččiä kohti, päivänmatkan piäs Sviri.

— Tämä elos... elos, ga sidägi ei pie varata da pidäy rohieh ottua vastah avvonazel sydämel! muhahtih häi.

 

Epilougan sijas

Häi, minun Peša-died’oi, tuli kodih vaste jälles voinua, kezäl vuvvel 1945. Muilmal olles died’oi ruadoi kogo aijan kössilöil škipparinnu. Enne voinua Sviril? Voinan aigah Mariinskoil kanuaval. Vähästy myöhembi voinalpäi tuli Van’a-poigu. Hänel oli jo oma pereh. Tyttäret oldih jo miehel, ga ni kenel heis ei olluh miesty, hyö jiädih voinale. Vuvvel 1948 kuoli Mašoi-tytär, minun muamo. Died’oi In’anke tuldih Alavozeh tuatan kodih. Hyö otettih minuu omih armoloih, kazvatettih da opastettih. Mustan ijänaijan jälgimäzeh päivässäh buaban hellät sanat, died’oin rakkahuon da nevvot.

Родные окна

 

Человек долго шел по лесу и остановился на краю поля. Перед ним под покрывалом тумана было октябрьское серое поле. На краю поля, словно тень, возвышался стог сена. Только сейчас он понял, насколько устали ноги. В голове крутилась мысль присесть на край стога, дать ногам отдохнуть. Но за полем начиналась родная деревня, там был его дом. Он звал его в свои комнаты. Человек стоял, задумавшись. Где-то в глубине сердца еще прятался страх: «Как тут теперь?» — шептали его губы.

Поле, которое словно тонуло в сером предрассветном тумане первых заморозков, напомнило ему бескрайнее Ладожское озеро. Его вид разбудил в сердце человека чужую, непонятную и необъяснимую силу, хотя поле было знакомо ему еще с детства. В серой неумирающей силе поля, как в прошлый раз, послышался тот же, как будто знакомый голос:

— Я теперь здесь властвую, — с придыханием шептало поле человеку, — теперь я хозяйничаю тут, а ты... Ты заботься о себе, чтобы не умереть.

От такого поля все время веет холодом, оно унылое, не то что Ладожское озеро. Ладога пугает и ласкает, шумит на разные голоса, присматривает за берегами, лесом, за небом, откуда и приходит эта вечная власть — чуждая нам... Теперь поле громко и тоскливо вздыхает — и звук его дыхания еще глубже проникает в сердце человека — показывает нашу ненужность. Трудно сегодня человеку жить, зная, что завтра жизнь может оборваться. Трудно ему снести заботу Иуды, которая безжалостно направлена на человека. Под его рукой упокоился и погас не один человек, полный смелых мыслей и устремлений. Его дух угасает, он знает, что сегодня многие могут исчезнуть в этом мире, и это не заботит ни поле, ни Ладогу-озеро.

Сейчас он стоял на знакомом поле. Радость от близости родного дома прогнала страх. В его голове заново ожили все прежние смелые мысли и раздумья. В сердце посилилась уверенность, теперь он на родной земле, сегодня он верил в свое призвание, в свою силу. Он зашагал к дому.

В двух передних окнах пятистенки горел свет. Знакомый мягкий свет керосинки проглядывал через бумажные шторы во двор. Он улыбнулся. Этот огонь согревал тело. Он был счастлив. Два дня пути оправдались. В окнах не было видно ничьей тени. «Наверное, все ужинают в задней комнате», — прошептал он. Эти тихие слова зажгли его сердце. В ушах слышался стук железного молота.

Человек стоял за густой черемухой, которая росла прямо рядом с речкой. Черная осенняя вода бежала за крутыми берегами. Слышно было, как шумят волны.

В двух окнах перед ним был родной свет. От него человека отделяли только прибрежный огород и дорога, ровно 100 метров. «Я перед родным домом», еще раз улыбнулся он.

Прошло уже два года, как он в последний раз стоял тут. Сейчас, как и в прошлый раз, он слушал стук своего сердца и спрашивал себя «опять я тут, в двух шагах от дома, как там они... нельзя открыть дверь, перешагнуть через порог, нельзя позвать — Ваня, Маша, Глаша, Марфа, Ира».

На его бородатом лице застыла улыбка. «Да! — пробормотал он себе, это наша сегодняшняя жизнь, теперешняя правда. Пройдет время, изменится политика, нужно немного потерпеть. Когда придет время, я вернусь домой, на свой берег. А если подумать... Разве нет ничего удивительного в том, что человек тайком приходит в свою деревню посмотреть на свой дом. Здесь его семья и его жизнь. Его место тут, в деревне Рыпушкалицы. Сколько же здесь работы, сколько всего нужно починить, сделать заново, нужно разработать землю, посеять зерно, но придется ждать», — эти мысли крутились в голове.

Человек подался в заросли черемухи, чтобы лучше видеть окна дома. Он переводил взгляд от одного окна к другому, ожидая, когда кто-нибудь из детей промелькнет за окном. Всякий раз, когда в окне был кто-то виден, у него захватывало дух. Глаза сверлили темноту. Было так темно, что за бумажными шторами нельзя было угадать, чья детская тень показалась за окном. Человек решительно пересек огород, спрятался за забором, чтобы лучше видеть детские силуэты.

В серой дымке дороги послышалась речь. Две молодые девушки, негромко разговаривая, подходили к дому. Одну из них он узнал. Это была старшая дочь Маша. Не думая, он поднял голову, чтобы лучше рассмотреть лицо дочери.

Смех девушек отрезвил его: «Вот дурак!» — стер пот со лба и отругал себя. Он быстро спрятался за забором, нагнулся прямо до земли. «Не заметишь, как пропадешь. Три года относительного спокойствия, слишком привык, что судьба благоволит. Вот так легко может случиться беда, — промелькнуло в голове. — Ладно, ладно... не надо себя накручивать. Все хорошо. Я знаю, как себя нужно вести в таком случае. Темно, они не заметили меня».

Девушки попрощались.

Он снова подался в кусты черемухи. В ушах звучал звонкий Машин смех.

И вдруг, прямо за окном показалась детская фигурка с книгой в руках. У него перехватило дух. В очертаниях фигуры он узнал свою любимую младшую дочь. Печальный шепот разнесся в темноте: «Марфуша! Бедняжка... Как ты, цветочек...? Папа тут, но не может помочь вам ничем... Ты еще маленькая, под присмотром».

Тоска скреблась когтями. Минутная слабость овладела им. Он попытался уверить себя, что можно тихонько прошмыгнуть в дом, сейчас темно. На дороге никого. Но другая мысль уколола его. «Не надо этого делать... Лучше оставить Ире какой-нибудь знак. Например, положить в бане на полку ножны, которые Ира хорошо помнит, хоть и прошло три года, и она не получила от него ни одной весточки. И не ведает жена, что он тут, под родными окнами, что здоров, все у него хорошо». Он вздохнул, прикусил губу. «В этот раз ничего не оставлю! А то еще заберут Иру в НКВД, допросят детей. Поди знай, что сейчас тут творится. Только наврежу всем». Теперь он ни минуты не сомневался, что выдержит это испытание. Он сильно нервничал, но был уверен в себе. Поэтому решил уйти, не оставляя знаков.

Звякнуло кольцо на входной двери. Дверь открылась. На крыльцо вышел молодой человек и посмотрел по сторонам. Он узнал сына Ваню. Попытался напрячь зрение, чтобы лучше рассмотреть сына в темноте. Сердце колотилось. Его губы сами открылись — хотел уже окликнуть Ваню по имени, но другая мысль остановила его. Он сжал губы. «Нет! Не делай этого! У тебя нет на это права!» Знакомая фигура повернулась в сторону берега и была теперь прямо напротив. Он вздрогнул. «Здесь в кустах темно, оттуда ничего не видно», успокаивал он себя.

Его мысли вернулись к сыну Ване: «Какой он теперь? Ему уже 18 лет. Сейчас на его плечах весь дом, он хозяин. У него много работы по дому».

Иногда Ира, будто просто так, говорила:

— Ваня весь в тебя, совсем как ты, делает все ладно, за что ни возьмется.

Осмотревшись, он заметил, что дому нужны умелые руки — в бане надо бы сделать новую дверь, каждый шест забора поставить на место, ступеньки к берегу сделать заново. Скоро, скоро сам приду домой, пройдет еще год, не более того. Думаю, что-то уже начало меняться. Скоро я увижу то, во что верят люди. Сегодня, этим темным вечером, мне довольно и этого...

Осмотревшись вокруг, он заметил, что дом, баня, огород в порядке. Как будто слова Ирины зазвучали в его голове: «Не переживай за нас. Мы здоровы, старшие девочки работают. Другим приходится гораздо хуже. У нас в доме есть мужчина. Я уверена, что ты никогда не бросишь свой дом, свою семью».

Он улыбнулся:

— Я знаю, Ира верит, что я жив и приду домой, когда пройдет это ужасное время. Потому я снова стою тут, за черемухой, под своими окнами.

Он подождал немного, пока не погас свет в окнах, и только потом отправился в путь. Теперь он не жалел, что не дал волю своим чувствам, не открыл дверь своей избы, не перешагнул через порог, не позвал детей по именам... Да, ему нужно уходить. Он уверен, что все сделал правильно.

Он неожиданно расчувствовался, но ни минуты не сомневался, что все выдержит. У него хватит сил, чтобы уйти.

Жизнь на чужой земле сделала его сильнее, и подготовила к тому, чтобы он смог пережить все, что нежданно-негаданно обрушится на него. Он был счастлив этим.

Такие мысли зрели в его сердце, и он усмехнулся, это все еще то самое время. И все та же ночь, как была пару лет назад. В октябре он впервые пришел на это место к черемухе. Тогда в окнах тоже горел свет. Только в ту ночь мороз был крепче.

За вторым окном показалась тень взрослого человека. «Ира!» — пробормотал он. Его губы растянулись в улыбке. Сердце шевельнулось, словно подталкивая его к дому. Ему стало жарко от внутреннего огня. Он кусал губы. «Уже три года один!» Снова сердце шевельнусь. «Это любовное томление... и... как бы хотелось прижать ее к груди». Мысли звали, подталкивали к дому. Туда! В родную дверь! В комнату!..

Свет затрепетал во втором окне. Две тени подошли к окну. Вторая тень принадлежала Глаше. «Ложатся спать, уже поздно. Девочки спят в горнице, а Ваня, наверно, спит в задней комнате на моем месте».

Он вздохнул, опустил глаза, дернул плечами, снял шляпу с головы и, глядя на дом, прошептал: «Господь Кормилец, спасибо за то, что удалось всех увидеть, присматривай за ними и храни их. Дай им защиту и пусть они будут здоровы. Пусть дети верят, что я вернусь домой. Избавь их от власти Иуды. Пусть все у них будет хорошо», и, окрестив свой дом, заплакал. «Спасибо, Господи! Дал ты мне погрустить о доме, детях, в этой тяжелой жизни, дал надежду, что вернусь на свою землю. Увижу еще глаза улыбающихся детей, слезы радости на Ирином лице».

Он улыбнулся сквозь слезы, вспомнил былые деньки, детей, Ирину. Как и в прошлый раз в окнах погас свет. Как тогда, он встал на колени, окрестил дом, поблагодарил Господа за здоровье, защиту семьи и хозяйства и отправился прочь. Как и тогда отправился в обратный путь, не повидавшись с детьми и Ирой, не оставив о себе никакой весточки. Его успокаивала уверенность в том, что Ира знает и верит в то, что он жив. А другого пока не нужно. И ведь предупреждала его тогда Ира. А сейчас она даже не знает, что он рядом, под родными окнами, в двух шагах от дома. Он бы отдал полжизни, чтобы открыть дверь в дом и увидеть свою семью. Но нужно уходить. И он уйдет! Ни на минуту не усомнится, что эта жизнь продолжится! Он был взволнован, но уверен в себе. Ему хватит сил оторваться от дома! Лучшая минута его любви, в которую он верил, придет через год. Тогда-то он и откроет дверь в свой дом после долгих лет, прожитых на чужой стороне. И мог ли он предположить, что эта счастливая минута отдалится еще на год.

Свет в окнах погас. Он снова почувствовал усталость в ногах.

«На этот раз все» — вздохнул он, повернувшись к реке. В темном омуте чернела вода. В речном потоке была скрыта такая огромная сила. На краю деревни река поворачивала. Перед изгибом на другом берегу был маленький дом, в окнах которого мерцал огонек. Он, оживая, отражался в воде. «Повернулась жизнь, как река Олонка! В бегах и страхе люди не станут жить! Это время не может длиться долго!» — такие мысли крутились в его голове. — «Сегодня у меня хорошее настроение, потому что дети и Ира здоровы, дом в порядке».

Взяв себя в руки, он успокоился, сел на берегу рядом с кустарником. В воде плескалась рыба. Он огляделся. Время научило его быть осторожным. «Уйти не оглядываясь — это лучшее, что я могу сделать для семьи».

Он медленно шел по берегу реки. Остановился, еще раз оглянулся на свой дом. Впереди был ручей Микконе, который брал свое начало далеко в лесу. Он осторожно поднялся через дорогу и бросился к ручному берегу, который вел на узкую деревенскую дорожку. Он поднялся проулком и зашагал вперед, время от времени посматривая по сторонам. Эта была привычка, выработавшаяся с годами.

Кровь кипела от страсти. В горло поднялся ком. Разные мысли крутились в голове, им не было ни конца, ни края. Одна была тяжелой, как снег с дождем. Другая была как летний дождь в лучах солнца. Последняя наводила на такие мысли: «Скоро приду домой. Много работы. Дочерей нужно выучить.».

Он чувствовал себя уставшим, будто за плечами был долгий трудный день и много работы. Но тоски не было.

Он прибавил шагу. В пути сердце успокоилось. Чем дальше уходил он от дома, тем легче дышалось. Он был горд, что победил тяжелую минуту, победил себя, переборол любовь, которая мучила сердце.

Проулок закончился. Впереди была ночь и темный лес, которые скрывали полевую тропинку и путника. Он шагал легко, скоро, будто хозяин леса дал ему крылья.

Та самая лесная дорога в три версты привела его на луг Кутту. Там был большой сеновал, где перед огнем он немного поест, чтоб не умереть с голоду, ненадолго вздремнет. Только утром он продолжит путь на Свирь, где работает.

Он сидел на толстом сгнившем бревне перед огнем, облокотившись на колени. Запыхавшийся после лесной дороги он поднял голову и посмотрел на сарай. Его настежь открытые двери напоминали клетку большого зверя. Была очень тихая, холодная ночь. Она пробуждала страх. Вспомнился вечер тридцать седьмого года, когда он оставил свой дом. Это давнее воспоминание мучало его. «За мной придут эти «черные вороны» и арестуют здесь на лугу Кутту, или убьют прямо здесь».

В огне потрескивало полено. Живой уголек подскочил вверх и упал к ногам. Он качнулся назад, выпрямился, поправил палкой головешки, огонь снова разгорелся. Он улыбнулся: «Сейчас они не придут... Время прошло!»

Весело горел огонь. Мысли перенесли его в далекие счастливые дни, и он стал вспоминать свою жизнь. В миг в голове промелькнуло детство, трудное и спокойное, когда он выполнял всю мужскую работу по хозяйству. Вспомнились праздники, игра криукку с друзьями. Затем вспомнились молодые годы, работа кучером в купечестве Кутту. Зимой он часто ездил на санях в Петербург, дорога была долгой, но веселой. Потом в памяти всплыло юношеское время, бойкое, веселое, игры, ярмарки, где он нашел свое счастье. Яркой картинкой стояла у него перед глазами та Олонецкая рождественская ярмарка, когда судьба столкнула их с Ирой в палатке петербургского купца. Ему с удовольствием захотелось вспомнить тот ярмарочный день — в деталях, все до мелочей.

Он только что победил на скачках и гордый ходил по торговым рядам, будто показывая себя.

 — Молодец, победил! — прокричала, улыбаясь, Ира.

Он усмехнулся:

— Конечно. Лошади купцов из Кутту, лучшие, как известно, — он гордо улыбнулся.

Он смотрел на Иру. А та, улыбаясь, смотрела на него. На девушке был аккуратный тулупчик, под полами которого виднелся сарафан, сшитый из «венецианской» ткани, на ногах были белые валенки, а на голове — кремовая шаль, вышитая цветами. Поговорив недолго, они тихонько пошли вдоль торговых рядов. Из граммофона слышалась песня.

На ярмарке было полным полно народу. Стаи девушек — словно цветочные кочки. Жизнь на ярмарке бурлила, будто танцевали «круугу».

Воспоминания бежали дальше, через всю жизнь. Семейная жизнь была полна работы и повседневных хлопот. Смена власти сломала всю жизнь: нужно было думать по-другому, строить другие планы, начинать новую жизнь. Как жить?

Затем вспомнился страшный вечер тридцать седьмого года. Через эту мысль он никак не смог перескочить. Она камнем упала на сердце, все тело затряслось, холодный пот выступил на лбу. Он почувствовал, как по коже пробежали мурашки. Перед глазами стояла родная комната. Он только что приехал из города. Не снимая шубы и кушака, он стоял возле стола и доставал из сумки купленную еду. «Здесь вкусненького хватит всем девочкам понемножку», — сказал он радостно, выкладывая на стол круглую коробочку монпансье. В это время в комнату ворвалась Ира, платок с головы съехал, она, вся дрожа, положила руку на голбец и с трудом опустилась на него. Сглотнув, она тихо сказала: «Черный... Черный ворон!.. Та самая машина Ильинской комендатуры стоит перед домом Гриши. Сейчас Гришу заберет..., заберут! Еще собираются! Как Наташа останется с тремя детьми?» — шептала Ира.

Наступило недолгое молчание.

— Мало еще забрали! — задумавшись, буркнул он. — Что теперь делать? Есть ли смысл в этой жизни? Забирают простых, честных мужиков. Увозят поди знай куда — за что, почему? Кто сейчас у власти?

Опять замолчали.

Одна и та же страшная мысль завладела обоими. Ни один из них не осмеливался произнести ее вслух. Надо сказать, что он был романтиком, беспокоился о развитии родного колхоза. Социалистическая власть развивала колхозы, и он был уверен в том, что будущее деревень — это колхозы. И нужно верить в это, отдать свои умения и силы на благо будущего. Дали бы только свободу.

— Сидеть в тюрьме за правое дело, которое делаешь, в которое веришь. Я думал ночами об этом. Я не хочу пропасть ни за что, без вести. Я не могу отказаться от своих планов, не могу навсегда оставить детей. Я решил, что уйду из дома на время, пока не минует угроза. Я не один такой. Есть люди... которые... думают и делают, как я! Пройдет немного времени и все изменится, я вернусь и все снова будет как прежде, — сказал он спокойно.

— Ты понимаешь — уйду я или нет, все равно семья останется без меня. Меня заберут, это очевидно. Я работал три года в купечестве Кутту на богатых. Это для них первая и важнейшая причина.

— Как мы будем без тебя? — со слезами на глазах спросила Ира.

— Будет тяжело, я понимаю, но дома за старшего останется сын Ваня, ему еще мало лет, его не тронут. Другим еще хуже, — сказал он, и на глазах выступили слезы. — Мне тоже будет тяжело в чужих краях. Время — хороший учитель, но сегодня оно убивает нас, учеников. Я не могу по-другому. Я ухожу не в бега. Это не бегство. Это мой протест власти. У меня нет другого выхода и это мое решение. Это единственная и последняя маленькая надежда осуществить свои жизненные планы. Надеюсь, что эти времена скоро пройдут. У меня есть только этот один выход. А потом я вернусь домой. Будем жить.

— Сейчас никто не решается выступить против. Все деревенские разговаривают между собой в полголоса, — защищала его Ира. Сколько семей сейчас бедствует из-за этой страшной власти.

— Как же ты пойдешь сейчас... на ночь глядя? — со слезами на глазах сказала Ира.

— Я знаю, куда нужно идти! Где переночевать! Знаю, где остановлюсь! Есть еще хорошие люди, — пробурчал он.

— Может, не пойдешь, останешься. Может, тебя не заберут. Решили же в Олонецком Совете поставить тебя председателем колхоза. Знают, что ты грамотный, знаешь колхозное хозяйство. Нужен же колхозу председатель.

— Им не нужен председатель. Сейчас такое время, что нас не считают людьми. Им легче забрать в тюрьму, чем сделать нашу жизнь лучше. Они наказывают виновных и невиновных.

Ира вздохнула.

— Кто дома? — тихо спросил он.

— Одна Маша, читает.

— Не зови ее, пусть читает. Запомни, скажешь детям, что я утром ушел в город и до сих пор еще не вернулся домой, что ничего не знаешь ... Скажешь только это. Если скажешь что другое про меня, будет плохо, — прошептал он.

— Спаси и сохрани тебя, Господи, — вздохнула Ира. Он начал быстро собирать сумку, прислушиваясь к шагам на крыльце. В эту минуту для него не было более страшного звука, чем тяжелые шаги на крыльце.

— Сейчас нет времени толковать, — он улыбнулся сквозь слезы. Уже обсудили между собой, что мне нужно идти. Я вернусь, как только время позволит. Верь, Ирочка! Только верь! Подожди немного, время изменится, точно!

Ира схватилась за рукав его шубы, обняла двумя руками, перекрестила его и прошептала:

— Держи ум в голове, и волю в себе и помни нас, помни родной дом! Прощай, родной! Иди с Богом!

Он взял сумку, нож в ножнах, спички, мешочек с табаком, направился к двери и, оглянувшись, наказал:

— Береги детей и себя!

Закрыв дверь родного дома, он посмотрел на темное октябрьское поле. Впереди было чужое небо, неизвестная жизнь, но была надежда на лучшее будущее.

Пока горел костер, воспоминания подошли к концу. Они привели его сюда, к огню, у которого он сейчас сидел.

Уже было под утро. Он взял две жердочки, охапку сена, поставил концы жердей в огонь, сено приспособил рядом с бревном. Поев немного, чтоб не умереть с голоду, он прислонил спину к теплому бревну и уснул.

Наступило утро. Ветер гулял по лугам. Над крышей сеновала светлело небо. Проснувшаяся сонная сорока спустилась с крыши и начала кричать, будто спрашивала: «Ты чего здесь?» Он поднялся, ногами затушил огонь, закинул сумку на спину и медленно пошел к лесу — к концу дня он дойдет до Свири. «Это жизнь... это наша жизнь, но ее не нужно бояться, нужно смело встречать ее с открытым сердцем!» — улыбался он.

 

Вместо эпилога

Мой дедушка Петр пришел домой только после войны, летом сорок пятого года. Его возвращение домой затянулось на долгие восемь лет. Все это время дедушка работал на судне, до войны на Свири, во время войны на Мариинском канале. Немного позже с войны пришел его сын Ваня, у которого к тому времени уже была своя семья. Сестры его тоже были уже замужем, но ни у кого из них не было мужей, они остались на войне. В сорок восьмом году умерла Маша, моя мама. Дедушка с бабушкой Ирой переехали в отцовский дом в Ильинское. Они взяли меня, сироту, на попечение, воспитывали и учили. До конца жизни буду помнить бабушкины ласковые руки и нежные слова, дедушкину любовь и советы.

Рейтинг@Mail.ru